Znamo li šta jedemo, kojim dodacima je „obogaćena“ hrana i koliko je svaki zalogaj rizik, sve češća su pitanja koja sebi postavimo kada na deklaraciji nekog proizvoda vidimo sitne, nepotpune ili podatke samo na stranom jeziku.
Bez obzira na to što nas nadležni umiruju da su svi sastojci pod kontrolom, većina građana strahuje da su analize površne i neredovne. I opet je potrošač prepušten sam sebi i jede na – sopstvenu odgovornost.
Na srpskom tržištu je, prema ranijim podacima, bilo oko jedan odsto neispravnih namirnica. Toliko je prethodnih godina, naime, bilo namirnica sa opasnim sastojcima, koje su zaustavljane na granici ili povlačeni sa rafova prodavnica.
U savremenoj prehrambenoj industriji na raspolaganju su 22 kategorije aditiva (konzervansi, stabilizatori, boje, emulgatori, zaslađivači, zgušnjivači, antioksidanti…), a na takozvanoj pozitivnoj listi je 314 supstanci ili njihovih grupa, označenih brojevima. Aditivi koji se koriste u Evropskoj uniji imaju i slovnu oznaku E.
Istraživanja govore da su pojedini dodaci i konzervansi štetni i da nakon duže upotrebe, naročitio u prekomernim dozama, narušavaju rad vitalnih organa. Zato strahovanja mnogih potrošača, koji sumnjaju da se deo prehrambene industrije oteo kontroli i da se u masovnoj proizvodnji vodi računa samo o profitu, nisu bezrazložna.
„Procedura za određivanje dozvoljenih količina aditiva u prehrambenim proizvodima ustanovljena je međunarodnim aktima“, kaže Stevan Blagojević, iz Instituta za opštu i fizičku hemiju u Beogradu. „Naša lista aditiva koji se koriste u domaćoj industriji se svake dve-tri godine usklađuje sa evropskom regulativom, koja opet direktive dobija od međunarodnih stručnih tela iz ove oblasti“.
Pojedine analize, međutim, pokazuju da se namirnice „filuju“ raznim hemijskim preparatima nauštrb hranljivih materija. Tako je javna tajna da se u mesne prerađevine dodaju – repovi, jezici, koža, tetive, loj, žlezde, iznutrice, sve do kostiju.
To se „maskira“ raznim dodacima koji podešavaju ukus i miris, pa se samo u laboratorijama može otkriti pravi sastav. Time proizvođači obezbeđuju sebi veće zarade, a potrošači plaćaju proizvode koji nemaju deklarisanu nutritivnu vrednost.
Stručnjaci tvrde da nema apsolutno neškodljivih aditiva i da može da se govori samo o stepenu njihove štetnosti, koja zavisi od načina i količine unosa u organizam. I pored takvog načina ishrane život prosečnog čoveka je sve duži.
„Određeni aditivi mogu u preporučenim količinama da se konzumiraju svakog dana, a da pri tome nemaju posledice na zdravlje čoveka“, kaže Blagojević. „Jer, veliki deo aditiva se razgrađuje u toku same tehnološke obrade, odnosno proizvodnje, pa tek deo ostaje u gotovom proizvodu. Zato je važna umerena i raznolika ishrana“.
Kodiranje proizvoda je već dugo obaveza svakog proizvođača, tako da se pri uvozu ili izvozu robe može utvrditi zemlja porekla, vrsta i kvalitet robe i drugi podaci važni za zaštitu zdravlja potrošača, ali i poštovanje ekonomskih zakona i carina. Podatak o zemlji porekla na bar-kodu je važan jer se tako može saznati dosta i o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti proizvoda. Poznato je, naime, da se u pojedinim zemljama pojmovi kvaliteta prilično razlikuju.
(B92)
0 komentari:
Objavi komentar